2 Likes
У северозападном делу врхова Космаја, изнад стрмо усеченог корита потока Мале Тресије, сместио се манастир посвећен Сабору Светих Архангела, у народу познат под именом Тресије. Камени надгробник из трећег века и оловне цеви водовода причају да је још у римском времену овај простор човек настањивао.
Подељена су мишљења о времену настанка овог православног манастира, а благу превагу односи крај 13. и почетак 14. столећа, односно доба краља Драгутина над временом Деспота Стефана. Тада, наиме, Срби први пут улазе у посед, између осталог, до Саве и Дунава. Један век касније Деспот Стефан гради Павловац и уз постојеће манастире Кастаљан, Тресије и Велику Иванчу врхове Космаја ставља под заштиту светог Крста.
Средином 16. века турски пописивачи су забележили да је ово братством најбројнији и имовином најбогатији манастир у Београдском пашалуку. Крајем наредног столећа турски освајачи су Тресијама, као и многобројним другим светњама, наменили заборав. Народ се иселио у великој сеоби Срба (1690) и са ових простора, а манастир је опљачкан, попаљен и разрушен.
Међутим, запис у камену поред јужних црквених врата сведочи да је већ 1709. године ово свето здање обновљено. Урадио је то игман Хаџи Висарион са братством манастира Раковица, а свакако уз помоћ новопридошлих Космајаца и ређих повратника. Нажалост, не задуго. Бездушни силници и освајачи после само три деценије опет нападоше манастир и оставише га у рушевинама.
Дуго је ова светиња чекала обнову. Тек тридесетих година 20. века иста је започета, али је Други велики рат прекинуо. После рата се постепено прикупља братство које, у неповољним условима и уз велике напоре и немаштину, започиње обнављање манастирских здања. Обнова и изградња још увек трају.
Поред четири манастирске славе (Архангел Гаврило, Свети Илија, Свети Симеон и Архангел Михаило) овде се обележавају и други благдани. Манастирска порта је препуна и на Ивањдан (7.7) када се „Под липама манастира Тресије“ одржава Дан књиге, али и првог викенда септембра на такмичењу фрулаша Србије.
До Космаја и Тресија се са свих страна брзо долази, а сваки долазак са собом понесе, поред лепоте природе, и потребу поновног враћања и припадања овој вишевековној светињи.
Боро Шобот
